Dobrodošli na još jedan intervju u vidu bloga ovoga puta posvećen mladima, pre svega omladinskoj politici. Došli smo na ideju da napišemo tekst na osnovu zajedničkog rada na više od godinu dana projektu YouthUpDemocracy

Naime, današnja gošća bloga je Mila Lukić, omladinska aktivistkinja i borkinji za prava mladih koja se već više od 8 godina bavi omladinskom politikom na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Trenutno radi kao Specijalistkinja za projekte u jednoj nevladinoj organizaciji, dok istovremeno u slobodno vreme volontira u omladinskom sektoru, i to u dve strukture. Ekspertkinja je pri Vladinom nacionalnom Savetu za mlade, i članica Saveta za mlade pri Savetu Evrope, gde takođe učestvuje u radu Programskog komiteta za mlade koji odlučuje o omladinskim programima i budžetu u ovoj međuvladinoj organizaciji.

Omladinsku politiku (eng. youth policy) čine sve mere i aktivnosti državnih organa, institucija i organizacija koje su usmerene na poboljšanje položaja i životnih prilika mladih, a u odnosu na potrebe mladih. U Republici Srbiji, Vlada u saradnji sa mladima, udruženjima, institucijama i drugim akterima omladinske politike definiše položaj i uloge mladih, kao i odgovornost institucija prema njima.

1. Kako je kod tebe sve počelo?

Kada sam ulazila u svet omladinske politike i tzv. omladinski sektor, nisam imala pojma u šta se uplićem. Zapravo sam se u drugoj godini fakulteta prijavila da volontiram u jednom lokalnom udruženju u Beogradu na međunarodnom studentskom festivalu. Imala sam “višak” slobodnog vremena te sam rešila da ga kvalitetno iskoristim kroz volonterski angažman i upoznavanje drugih ljudi, pošto nisam iz Beograda te nisam baš poznavala ljude, a ni prilike ovde. Na internetu sam pronašla poziv za taj festival, i njegov opis (međunarodno, različite kulture i nacionalnosti, preko 150 ljudi iz celog sveta) je ono što me je privuklo i motivisalo da se prijavim. Međutim, učešće na tom festivalu je bilo samo “odskočna daska” za moj dalji angažman na polju omladinske politike, najpre na lokalnom i nacionalnom nivou, kroz učešće u radu najvišeg reprezentativnog tela mladih u Srbiji, gde sam provela skoro 2,5 godine kao članica i Predsednica Upravnog odbora. Ova prilika mi je otvorila mnoga vrata, ka nacionalnim i međunarodnim institucijama, ka organizacijama mladih i za mlade, ka stranim organizacijama i forumima za mlade, itd. Taj angažman je razlog zbog kojeg se i dan-danas bavim mladima i omladinskom politikom.

2. Šta za tebe Mila znači omladinska politika?

Omladinska politika za mene predstavlja sve procese i javna dokumenta koja se tiču mladih i u čiji razvoj mladi treba da budu podjednako uključeni, kao i donosioci odluka. Dakle, sve što se tiče mladih i njihovog kvaliteta života, uslova za razvoj i učenje, prilika i prava, a što se može staviti u neki zakonski ili strateški dokument za mene je omladinska politika. Tako da, mislim da možemo govoriti uopšteno o omladiskoj politici kao skupu procesa i dokumenata važnih za mlade, ali isto tako možemo govoriti o tematskim politikama za mlade, npr. iz oblasti zapošljavanja, bezbednosti, zdravlja, obrazovanja, itd. Javne politike su težak pojam za komunikaciju sa mladima, jer su podjednako teške i onome ko ih objašnjava i onome ko treba da ih razume. Profesionalna deformacija koja se kao nuspojava razvija posle ovoliko godina u omladinskom sektoru je ta da često za apstraktne termine koje komuniciramo ka mladima koristimo zbunjujuću terminologiju, pa zakomplikujemo ionako već komplikovane stvari. Kako je ti razumeš, Milice, i kako bi je najlakše objasnila svojim vršnjacima ili mladima sa kojima radiš?

 Kada želim da dočaram mladima šta je omladinska politika, koristim najednostavniji rečnik, pre svega ih pitam da li znaju ko su mladi i da li im je poznato da postoji Zakon kojim se uredjuje u našoj državi sve o mladima? Često se dešava da ne znaju da su mladi od 15 do 30 godina, kao i da postoji Zakon kojim je to propisano, naime kao i da mogu učestvovati u nacrtu izmena Zakona o mladima koji je trenutno aktuelan. Iz mogu ugla omladinska politika je mnogo širi pojam od samog Zakona, mnogo je važnije da se mladi pitaju za mlade šta je dobro za njih, kao i da budemo otvoreni za promene i nove generacije koje dolaze, mislim da se često desava jaz nerazumevanja, jer starijima sa iskustvom nije dovoljno ono što predlaži novi mladi ljudi, sa izgovorima da je to već oprobano, kao i da je to nešto što neće funkcionisati. Nekada je i potrebno da baš ti mladi ljudi koji donose odluke i nalaze se na višim lestvicama učešća, naprave sopstvene greške kako bi iz toga imali iskustvo i naučili iz svojih cipela.

3. Zašto je važno baviti se omladinskom politikom?

Mnoge države u Evropi, a tek u svetu, nemaju konkretne omladinske politike, odnosno, njihove vlasti ne prepoznaju mlade kao samostalnu kategoriju sa svojim jedinstvenim potrebama i izazovima, nego je svrstavaju pod kapu drugih društvenih grupa i o njoj se staraju pod kapom širih politika (npr. ne postoje predstavnička tela mladih, nego mlade zastupaju škole ili centri za socijalni rad). Činjenica da Srbija ima politike u oblasti mladih čini je zaista primerom dobre prakse, naročito ako uzmemo u obzir da kod nas postoje mnogobrojni mehanizmi učešća mladih u kreiranju i sprovođenju omladinskih politika (učenički i studentski parlamenti, udruženja mladih i za mlade, neformalne grupe mladih, lokalni i nacionalni saveti za mlade, kancelarije za mlade, pokrajinski sekretarijat za omladinu i sport, Ministarstvo omladine i sporta, itd). Pošto omladinska politika definiše konkretan plan za unapređenje položaja mladih, važno je da svaka mlada osoba uzme učešće u tom procesu, jer ona najbolje poznaje svoje potrebe, dok sa druge strane, važno je da predstavnici institucija dozvole taj vid učešća, ali ne deklarativno nego istinski. Dakle, svako ko volontira u nekoj organizaciji, ko je članica parlamenta, ko je uzeo dosad učešće u nekom programu kancelarija za mlade, sprovela neki projekat, bavi se omladinskom politikom, odnosno doprinosi njenom ostvarenju. Zato je svaki vid učešća važan (and it counts!) jer se mladima na taj način daje palica u ruke da kažu šta im treba, šta žele da vide u realnosti, te daju predloge kako se taj rezultat može postići, i najzad, budu predvodioci tog procesa. Kada mladi osete vlasništvo nad politikama, projektima i programima koji se sprovode za njih i uz njihovu podršku, onda su motivisani da budu još aktivnije uključeni. A ko bolje poznaje mlade nego oni sami? Da li mladima zaista najviše odgovara da neko drugi rešava njihove probleme ni ne razumejući ih? Mislim da ipak, ne, složićeš se?

Hvala ti Mila na ovom pitanju, to je goruća tema uvek bila i za mene jako izazovna. Ne može niko da zna bolje od tebe, šta je dobro za tebe i to je vazda bilo tako i ostaće. Smatram da se ova rečenica može primeniti i na sve ostalo u životu, tako i kada je reč o mladima. Mladi treba da se pitaju za svoja prava, svoju zajednicu, školovanje, interesovanja, hobije, kulturna dešavanja i tome slično. U ostalom i nas dve spadamo u kategoriju mladih, samim tim kreiramo programe za mlade, živimo ono što radimo i pitamo se u polju omladinske politike.

4. O Strukturiranom dijalogu?

Verujem da je svakoj mladoj osobi, ne samo kod nas, nego u svetu, važno da ima ugodan život, pristojan posao, pristup zdravstvenim uslugama, da je bezbedna u svom okruženju, da ima mogućnosti za kvalitetnim provođenjem slobodnog vremena. I verujem da postoji mnogo aktivnih mladih širom planete, a naročito Evrope. Međutim, mlade osobe retko mogu neki viši cilj postići same (npr. jedna mlada osobe ne može sama da sprovede reformu obrazovanja u svojoj državi), te im je potrebna pomoć donosilaca odluka koji mogu podržati da njihove ideje zažive tako što će stvoriti pogodne okolnosti za sprovođenje takvih ideja u delo. Tu na scenu stupa strukturirani dijalog. Uostalom, zamisli samo koliko sjajnih ideja imamo u najbližem okruženju, pa u školi/na fakultetu, pa u našoj Srbiji, a tek u Evropi i svetu. I sve te ideje negde treba predstaviti, diskutovati o njima, zajedno sa donosiocima odluka. Prepoznavši takav potencijal mladih i važnost njihovog aktivnog učešća u kreiranju, sprovođenju i ocenjivanju politika, programa i projekata u oblasti mladih, Evropska unija je davne 2005. godine osmislila poseban mehanizam participacije koji je nazvala strukturirani dijalog, a koji predstavlja kontinuirani proces konsultacija između mladih i donosilaca odluka na svim nivoima (lokalnim, nacionalnim i međunarodnim). Strukturirani dijalog je usvojen i primenjen kao mehanizam za poboljšanje položaja mladih u Evropi i sprovodi se u 18-mesečnim ciklusima, a podrazumeva 3 faze: mapiranje potreba i izazova, na osnovu kojih se kreiraju predlozi za njihovo rešavanje na evropskom nivou, i najzad, definisanje konkretnog plana za ostvarenje datih predloga. Između faza se sprovodi široki konsultativni proces sa mladima na evropskom i nacionalnom nivou, a svaku fazu prati organizacija jedne Evropske omladinske konferencije na kojoj se mladi iz EU i država koje su procesu EU integracija susreću sa svojim i drugim donosiocima odluka i u direktnom kontaktu imaju prilike da razgovaraju o bitnim temama za mlade. Zanimljivo je da je uz pomoć strukturiranog dijaloga donet i usvojen predlog Evropske strategije za malde za period 2019-2027. godine. Ja sam imala tu čast da više puta učestvujem na omladinskim konferencijama kao i u pisanju ove strategije, ali i da kroz Savet Evrope praktikujem dijalog sa donosiocima odluka sa evropskog nivoa. Milice, nas dve je zapravo strukturirani dijalog spojio u profesionalnom smislu, pa zašto nam ne kažeš malo više o tome: kakvo je tvoje dosadašnje iskustvo sa strukturiranim dijalogom?

Naime, kako to obično biva u nevladinom sektoru, često smo bačeni u vatru i učimo pre početka rada sa vrlo oskudnim informacijama, često se dešava da tokom samog rada stičemo znanje vezano za mnoge oblasti, tako je i sa mnom bilo.  Od kada sam imala prvih dodirnih tačaka sa civilnim organizacijama 2016. krenula sam da se interesujem za omladinsku politiku. Kasnije su usledile skupštine, učenje o pravnim normama jedne organizacije i kako to biva dalje interesovanje na lokalnom nivou, zatim nacionlanom i medjunarodnom. Uz rad sa Milom sam dosta stekla znanja o omladinskoj politici i zato sam želela da prenesemo ovo iskustvo na ‘’papir’’ kako bi što više mladih shvatilo da može jednog dana biti na našem mestu.

5. Benefiti korišćenja modela strukturiranog dijaloga?

Nažalost, kada govorimo o učešću mladih u procesima donošenja odluka, iz iskustva primećujem da mnogo mladih doživljava omladinsku politiku kao nešto negativno i loše, jer je vezuju za politiku u širem smislu, koja ne oslikava baš prave demokratske vrednosti. Pa tako često čujem “ma šta da se mladi pitaju”, “šta mladi znaju”, “mladi su apatični i nezainteresovani da bilo šta urade”, “ko će meni kao mladoj osobi da da priliku za bilo čim”. Volela bih da mogu svakoj mladoj osobi u Srbiji da objasnim zašto je važno uključiti se i da to nije u potpunosti “šarena laža”, već da ponekad vaše ideje zaista dođu na pravu adresu (iako se sa većinom slažem da je u Srbiji stanje demokratije i ravnopravnog učešća mladih na zaista zabrinjavajućem nivou, ali hej, ko će se izboriti za naše “mesto pod suncem” ako nećemo mi?!). Strukturirani dijalog ili kako se on od 2019. godine zove na evropskom nivou, Dijalog sa mladima, treba da omogući svakoj mladoj osobi sa idejom da se predstavi donosiocima odluka, da im omogući da uzmu aktivno učešće u kreiranju, donošenju, sprovođenju i ocenjivanju sprovedenih omladinskih politika. Kroz kontinuiranu saradnju između mladih i donosilaca odluka, strukturiani dijalog treba da dozvoli blagovremenu razmenu informacija, znanja i inicijativa važnih za mlade. Ukoliko želite da slušate inovativne ideje, uspostavite strukturirani dijalog sa mladima. I ovo nije nikakav bauk niti bilo kakav rogobatni proces, kao što zvuči. Recimo, organizujte jednom mesečno konsultacije sa mladima iz svoje lokalne samouprave o tome šta im treba i šta ih muči, i pitajte ih kako misle da se to može rešiti. Osmislite zajedno programe koji će direktno odgovoriti na njihove izazove i unaprediti njihov život u Vašoj lokalnoj zajednici. Ali pažnja! Ovo mora biti redovan proces, a ne jednokratka aktivnost. Et voila! Eto koliko je strukturirani dijalog jednostavan za upotrebu, a koristi koje donosi su mnogostruke. Znaš li ti, Milice, neki dobar primer strukturiranog dijaloga kod nas?

I meni je ovo omiljeni primer prakse na osnovu kojeg se sigurno možete osloniti. Fokus grupe, kako se to zove kod nas u nevladinom sektoru kada okupite ciljnu grupu, mogu vam doprineti puno, a malo je novčanog ulaganja u takav događaj, jedino što je potrebno je dobra volja. Volela bih da napomenem da je meni jako zanimljiv bio rad kada smo 2019. radile sa donosiocima odluka na nacionalnom nivou projekat ‘’Mladi u pokretu’’. Ideja tog projekta je bila da se mladi informišu koje su im sve mogućnosti mobilnosti, kao i da mladi kažu šta bi voleli da postoji, a sa druge strane da ih saslušaju donosioci, kako bi znali koliko je to izvodljivo da se sprovde. 

6Gde je sve primenljiv?

Primetila si kako non-stop govorim o donosiocima odluka, a ne institucijama ili vlastima. To je zato što strukturirani dijalog nije samo za institucije. Iako kada kažemo donosioci odluka, obično mislimo na ministarstva, kabinete, agencije, opštine, kancelarije za mlade (i da, oni jesu donosioci odluka, to je neminovno), donosioci odluka mogu biti i škole, domovi zdravlja, skupština stanara tvoje zgrade, ili bilo koji pojedinac koji u svojim rukama “drži moć” da donese neku odluku koja utiče na tebe. Donosioci odluka su svuda oko nas, treba ih samo prepoznati i osmisliti dobar način da im se priđe i da se pridobiju na našu stranu. Koga bi ti još eventualno dodala na ovaj spisak?

Vrlo rado volim da pomenem da donosioci odluka su u biznis svetu, koju utiču na privredu Srbije, kao i bilo koji menadžeri koji donose odluke za bilo koje firme i organizacije. Kao i što si rekla donosioci odluka su svuda oko nas, možemo biti i mi donosioci, samo je stvar koja su naša interesovanja i mogućnosti. Verujem da je sve rešivo i sistematskim pristupom problemu može se postići pdlično zagovaranje, jer ohrabrujem mlade da ne postoji problem koji se ne može rešiti. Postoje samo uverenja koje treba ‘’razbiti’’ i imati volju za promenom.  

U tom smislu, strukturirani dijalog možemo primeniti na različitim nivoima: mikro-lokalni (npr. u Vašoj školi), lokalnom (npr. u Vašoj opštini), regionalnom (npr. u Vašem okrugu), nacionalnom (npr. sa ministarstvima), međunarodnom (npr. u međuvladinim strukturama). S druge strane, strukturirani dijalog ne mora da se tiče samo aktivnog učešća mladih, već se može fokusirati na bilo koju oblasti društvog, ekonomskog, političkog života mladih. Aktivno učešće mladih je uglavnom sredstvo kojim se strukturirani dijalog postiže (kažem “uglavnom” jer se zaista može kroz ovaj tip dijaloga govoriti i o unapređenju učešća mladih).

Za kraj, kada govorimo o primeni strukturiranog dijaloga, mislim da je poenta u davanju prostora i šanse da mladi iskažu svoje ideje i pokažu svoj potencijal. Kao što ona neka čuvena kaže “nema glupih pitanja”, tako nema ni glupih ideja koje mladi mogu da daju. Važno je samo da donosioci odluka imaju dovoljno sluha, razumevanja, empatije i volje da omoguće mladima da se pokažu, da predlože, da učestvuju, da razrađuju, da savetuju, da kritikuju (ali sa predlozima za unapređenje onoga što ne valja), i da budu ravnopravni učesnici svog društva, umesto da se konstantno marginalizuju ili da se ovakva “prednost” daje samo onima koji su delovi velikih i poznatih organizacija, saveza i sl. Ne možemo govoriti o aktivnom učešću mladih, ako samo 1% njih redovno participira, i ako se od “zastupamo prava i interese svih mladih” svedemo na “zastupamo prava i interese samo naših najaktivnijih volontera koje non-stop uključujemo u naše aktivnosti” ili još gore “zastupamo isključivo svoje interese misleći da su interesi svih mladih bez da smo ih konsultovali i dali im priliku da nam kažu šta imaju”. Suština aktivnog učešća i strukturiranog dijaloga je dati priliku svakoj mladoj osobi, a na njoj je da li će i kako tu priliku iskoristiti.