Dobrodošli na još jedan blog posvećen biznisu, ovoga puta u drugačijoj formi. Došli smo na ideju da napišemo jedan zanimljiv tekst u obliku obostranog intervjua! Predstavićemo dva ugla sagledavanja pružanja usluga i nadamo se otvoriti konstruktivnu diskusiju. 

Kao što već znate, zovem se Milica Jovanović (28). Ja sam preduzetnica i nakon godina volontiranja i rada u nevladinom sektoru otvorila sam firmu koja posluje već 3 godine. Zadovoljstvo mi je bilo upoznati Baneta, pogotovo da učestvujem na njegovim edukacijama. Od njega sam imala priliku da naučim puno, pogotovo kada je reč o etici, prihvatanju da je OK biti drugačiji i imati svoj stav. A sad nešto malo o njemu.

Branislav Bane Trudić (36) je dugo aktivan u organizacijama civilnog društva u Srbiji. Trenutno služi međunarodnu civilnu službu pri Organizaciji za poljoprivredu i hranu Ujedinjenih Nacija u Rimu i tokom pandemije ima puno vremena da se reflektuje na sva svoja profesionalna iskustva. 

Milicu je imao zadovoljstvo i čast da upozna na jednom od treninga koji je držao pre nekoliko godina za Omladinu JAZAS-a iz Kragujevca na temu volonterizma.

Od tada je puno vremena prošlo, te smo oboje imali priliku da prođemo različita obrazovna i profesionalna iskustva i ovaj intervju najbolje opisuje reflektivnu razmenu svog tog iskustva.

Kao što smo to već na početku pomenuli, pred vama je jedinstveni format obostranog intervjua, gde ćemo nas dvoje porazgovarati o određenim temama iz sveta biznisa i nevladinog sektora. Počećemo od samog pojma usluga, pa idemo gdegod nas disksuija ponese.

Bane: Zdravo Milice! Hvala ti puno što si pristala na ovaj naš mali zajednički projekat i mnogo me raduje što ćemo popričati o nekim temama. Za početak želim da te pitam zašto misliš da je važno da porazgovaramo o uslugama i šta to sve može da znači za čitaoce i čitateljke tvog bloga?

Milica: Zdravo! Hvala ti Bane što si prepoznao da možemo zajedno prodiskutovati na ovako važnu temu i što si prepoznao mene kao sagovornicu sa kojom želiš da popričaš. Naime, tema je jako zanimljiva i meni važna, prvenstveno jer se bavim pružanjem različitih usluga za biznis sektor, a osećam potrebu da je neophodno čitaocima/čitateljkama bliže dočarati koliko je važno ceniti kvalitetno pruženu uslugu. 

Kada kažemo usluga, dešava se da ih ljudi ne vrednuju dovoljno kao nešto što treba da se naplati, po principu “ ‘Očas ćeš ti to završiti, šta je to za tebe”. Kada nešto dugo vremena radite, prirodan sled okolnosti je da ćete znati neke stvari da radite vešto i bez preteranog cimanja. Ljudi zaboravljaju da su u tom procesu uloženi znatni resursi, kao što su vreme, energija i eksperitiza npr. Iako mi se čini da se ljudima usluge čine neopipljivima, one se itekako trebaju i moraju vrednovati, pa i naplatiti! 

Evo vrlo plastičnog primera – veliki broj ljudi voli čokoladu, jel tako? Ona ima različita dejstva i kao takva se mogu posmatrati kao proces – vi plaćate i za dobar ukus, osećaj koji čokolada izaziva, sećanja, trenutke. Danas mnogi plaćaju i odlazak u fabrike i radionice čokolade da vide i odaju počast ovoj višenamenskoj poslastici – njeno nastajanje košta i kakogod okrenete, proces i usluga pravljenja čokolade kao takva – košta. I ona treba da se plati, zar ne?

Bane: Vau! Sviđa mi se kako smo počeli. Ja i te kako mislim da su usluge prilično opipljive i da se one i te kako mogu na različite načine meriti. Proces praćenja njihovog sprovođenja je posebna priča i u mnogim većim organizacijama i kompanijama postoje izuzetno razvijene procedure za ovaj deo poslovanja. Danas teško da možeš pružiti bilo kakvu uslugu, a da ona ne rezultira nečim izuzetno merljivim i konkretnim. Kreiranje proizvoda jeste malo druga priča, jer je ipak ljudima znatno lakše da plate nešto što je odmah na prvu loptu vidljivo, materijalno i može da služi svojoj svrsi, kao npr. čokolada. Ipak, u dobro razrađene i autentične usluge vredi ulagati, jer je to ulaganje u održivost i razvoj organizacije. To je zlatno pravilo sva tri sektora (civilni, biznis i javni) i čini mi se da se u Srbiji to dosta zaboravlja. Šta ti misliš o svemu ovome? Koje sve usluge ti sad kao preduzetnica pri svojoj Agenciji možeš da pružiš?

Milica: Hvala ti Bane što si izgovorio ono što mi se mota po glavi konstantno kada se priča o uslugama. Fenomenalno sagledavanje da ne treba postojati barijera između aktera u sprovođenju bilo kog rada. Ako pričamo o mladima i institucijama, jako je važno da obe strane budu svesne da mogu da uče jedni od drugih. Mladi mogu ponuditi nove ideje, inovativnost, energiju, entuzijazam, perspektive bez prethodnog uticaja i sve što donosi digitalna era. Sa druge strane, institucije od javnog značaja i biznis sektor mogu ponuditi relevatno iskustvo, razvoj, mentorsku i supervizijsku podršku.  

Hvala ti na pitanju u vezi sa uslugama u agenciji koje pružam, naime u pitanju su usluge kao što su pisanje projekata prvenstveno za nevladin sektor, pisanje biznis planova kako za fizička, tako i za pravna lica, realizacija projekata, zatim različite obuke za mlade (iz oblasti i kompetencija kao što su: strukturirani dijalog, preduzetništvo, pisanje biznis plana, upravljanje vremenom, organizacija rada, emocionalna pismenost, poslovna etika). Pored toga, tu su i medijacija i koučing koji se radi često između institucija/organizacija/fizičkih lica, sve kombinacije su uključene i svaki pristup je zaseban za sebe, to je i lepota ovog posla. Takođe, tako se i formira cena, ulaženjem u tuđe cipele i dogovorom kroz ispitivanje klijenata i klijentkinja šta im sve tačno treba. 

Bane: Zvuči odlično što Kragujevac i okolina ima jednu takvu agenciju i osobu koja može da pruži fantastične razvojne usluge koje će pomoći različitim licima u ostvarenju svojih ciljeva! Dopada mi se jako što si se dotakla mladih i šta je to što institucije i mladi mogu da ponude jedni drugima. Mislim da i pored mnogih namera preduzetnika i preduzetnica da pokreću uspešno svoje biznise, ipak mislim da u Srbiji i dalje nije dovoljno razvijena organizacijska kultura usmerena na čuvanje i negu zaposlenih. To iziskuje učenje unutar same organizacije koji treba da bude obostrani proces, kao i ulaganje u razvoj i obrazovanje zaposlenih. Kvalitetno mentorstvo, supervizija i koučing se uče i zaista me čudi da i pored toliko dostupnih informacija o primerima dobre prakse kompanija koje ulažu u svoje zaposlene, dan-danas možemo slušati u mobingu, različitim zloupotrebama i kršenjima Zakona o radu od strane poslodavaca i kompanija. 

Da bi se usluge kvalitetno sprovodile, potrebno je da organizacija ima razrađene unutrašnje procedure i politike, da zna kako i kome se obraća i koja je cena za ne-strateško usmeravanje resursa. Tu veliku ulogu predstavljaju poslovna etika i komunikacija, koje se isto tako uče i potrebno je da mladi stiču iskustvo iz prve ruke u organizacijama koje žive etiku i kvalitetnu razvojnu komunikaciju. 

Milica: Sjajno Bane, što si pomenuo poslovnu kulturu. Smatram da je jako važno da svaka kompanija razmišlja o tome ako se do sada time nije pozabavila. Ono što je jako važno u organizaciji poslovanja jeste menjati procedure kada kompanija napreduje, često se dešava da ih ‘’pojede’’ sistem koji je ustaljen ili počnu procedure da gube primenu kada se proširi poslovanje ili se poveća broj zaposlenih. Ono što mene zanima, da li smatraš da je tu prilika nevladinog sektora da doprinese korporativnom razvoju? 

Bane: Odlično pitanje Milice! Mislim da postoji jako puno prilika za nevladin sektor u saradnji sa bizinis sektorom. Počevši od jačanje veze u društveno odgovornom poslovanju kompanija, preko crowdfunding inicijativa, do pružanja različitih vrsta usluga, za koje kompanije nemaju često interes ili prosto kapaciteta, a realno im trebaju. U nevladinom sektoru, ma koliko bio oslabljen danas u Srbiji i dalje postoji izvestan broj ljudi koji su nosioci različite i vrlo specifične ekspertize koja može da pomogne razvoju poslovanja kompanija. Između ostalog, jedan od najvećih razloga slabljenja nevladinog sektora jeste to što veliki broj profesionalaca koji su stasavali u njemu odlaze u korporativu, jer su njihove kompetencije daleko prepoznatljivije i bolje plaćene u firmama nego preko projekata u organizacijama civilnog društva. No, i dalje mislim da bi postojeće nevladine organizacije mogle daleko više da sarađuju sa biznis sektorom kroz pružanje različitih usluga – između ostalog u procesu kreiranja internih inkluzivnih politika i procedura poslovanja kompanija. 

Mislim da postoji izvestan konformizam kod nevladinih organizacija u postojećim modelima poslovanja i da ih to prilično koči u daljem razvoju modela održivosti na svim nivoima. Lično očekujem daleko veću proaktivnost i predlaganje inovacija od strane organizacija civilnog društva na lokalnom nivou – tu se nalaze izvori ideja i promena. Na drugačijim frontovima deluju organizacije civilnog društva u poređenju sa biznis sektorom, što im daje izvesnu prednost u  poznavanju različitih društvenih grupa, zajednica i problema sa kojima se te grupe susreću. To kad bi postala znatno jača tačka spajanja ova dva sektora, ljudi u zajednicama bi daleko kvalitetnije živeli, a svi uključeni akteri će imati višestruke benefite od toga. 

Milica: Genijalno Bane, hvala ti što si izneo ovako detaljno ono što mi ide kao pokvarena ploča u mislima, definitvno da nije slučajno da nas dvoje radimo ovaj intervju i da smo pronašli sponu koja nam je jako važna i ujedno i prilika da zajedno ponudimo usluge biznis sektoru. Definitinvo je bitno pomenuti da nas je nevladin sektor učio kako ličnom razvoju, tako i poslovnoj organizaciji, komunikaciji i modelima poslovanja koji su specifični, kako za organizaciju u kojoj pružamo usluge, tako i prema donatoru sa kojim sarađujemo. Zanima me kakvo je tvoje iskustvo saradnje sa biznis i nevladinim sektorom? I šta je tebi to sve konkretno donelo?

Bane: Moje profesionalno iskustvo se može prilično plastično i nezahvalno podeliti na rad u instituciji od javnog značaja i rad u organizacijama civilnog društva. Tek od Oktobra 2019. godine stičem najbolje profesionalno iskustvo do sada pri FAO, UN u Rimu, što jeste jedinstvena prilika, jer ova UN agencija nekako ima karakteristike sva tri sektora. Zvuči čudno, ali je, eto, moguće. O tome možemo posebno razgovarati (više o tome Intervju: Volontiranje za UN je iskustvo za sva vremena).

Da se vratim na pitanje. Podela mog profesionalnog iskustva na dva dela jeste vrlo nezahvalno, jer nikad nisam dozvoljavao da jedno uslovljava drugo, iako se mnogim ljudima to nije sviđalo. Prolazio sam kroz faze da sam paralelno radio u različitim sektorima, nekad je to bilo i sukcesivno, ali svakako je istina da sam pokušavao u svojim najboljim kapacitetima nekad da spajam ova dva i da kreiram nove vidove saradnje na koju nisu navikli ni jedni ni drugi. Nekad je rezultiralo uspešnom saradnjom, nekad nije, ali mi je omogućilo jedinstvenu perspektivu sagledavanja šta koga žulja. Najmanje sam radio za korporativu, za sada mogu da se pohvalim iskuljučivo stažiranjem u kompaniji Execom u Novom Sadu, za koje imam samo reči hvale (više o tome Execom internship blog). 

Putovanje kroz sektore i vrlo šarenoliko profesionalno iskustvo mi je donelo mnoge razvojne benefite. Naučio sam kako u osnovi “dišu” sva tri sektora, šta koga “žulja”, gde je moje mesto u svemu tome. Mogu da istaknem i posebna učenja kao što su različite vrste komunikacija, odnosa prema radu, projektima, strateškom razvoju, zajednici i još mnogo toga. Istina je da u Srbiji sva tri sektora i dalje tanko sarađuju, politička i ekonomska klima dosta toga i dalje ograničava. Bez društvenih inovacija na lokalnom nivou koje mogu proizilaziti iz ovakve tzv. kros-sektorijalne saradnje, nema razvoja zemlje (više o tome Intervju: Društvene inovacije predstavljaju ogromni razvojni i kreativni potencijal).

Milica: Bane, ovo je fenomenalno iskustvo i hvala ti na ovom deljenju, smatram da je jako važno što si iskren i što si izneo svoje mišljenje. Jako je važno da čitaoci i čitateljke steknu utisak da je svako iskustvo korisno iskustvo, iako na prvu možda ne deluje tako, važno je da je proces učenja prisutan, kao i da si stalno u razvoju (i koliko te znam, a to je nekih četiri godine, uvek me obraduješ svojim novitetima!). Imam utisak da nigde nisi zatvorio dupetom vrata i da si svuda ostavio lični pečat u radu. Ako pričamo o Srbiji, mladi ljudi su naučili mnogo od tebe, jedna od njih sam i ja, ono što je meni upečatljivo jeste etičnost, organizacija, samospoznaja i elokventnost. Često prisutna rečenica u našem razgovoru je ‘nazovimo situaciju/stvari pravim imenom’, a ja bih rekla za tebe da energiju koju si utrošio u nevladinom sektoru i te kako nije uzaludno potrošena, što dovodi do toga da te i dan-danas pominjemo i dajemo tvoje primere koje smo naučili. Sprovođenje ovog intervjua je za mene u suštini još jedan dokaz o tvom kvalitetu. Hvala ti na tome. 

             Ono što bih želela za kraj da čujem od tebe, jeste da li su postojali rizici tokom rada u svim tim sektorima i da li bi bio slobodan da podeliš sa nama nešto više o tome? 

Bane: Hahahaha, hvala ti puno na divnoj povratnoj informaciji. To što si rekla je u svojoj biti najveća svrha i satisfakcija praktičara u organizacijama civilnog društva kao što sam ja. Najbolje promene i rezultati se ostvaruju upravo učenjem drugih, prenosom znanja, veština i stavova ka drugima, bezrezervno deljenje svega naučenog, jer je moj najveći smisao u promeni, nadahnuću i razvoju ljudi u zajednicama na lokalnom nivou pre svega. 

Rizici i greške u poslu uvek postoje i mislim čvrsto da su potpuno normalan i prirodan deo svakog posla. Ali bukvalno svakog bez diskriminacije. Daću sebi slobode i prostora da izgeneralizujem i podelim još iskrenije mišljenje sa tobom i čitaocima bloga i pored ove svoje poslovne mantre. 

Srbija, na najveću moju žalost, nije ni država, a ni društvo koje prašta greške i uspehe. Priličan paradoks, ali mislim da smo ga svi u nekim trenucima doživeli na svojoj koži. To je po meni jedna od najgorih stvari života u Srbiji koja se vrlo preliva sa vaspitačkog i obrazovnog miljea u poslovni. Zato se i dešava, između ostalog, ogroman odliv mladih u zemlje razvijenog severa i zapada, jer ovde pored nedostatka radnih mesta, ostala su popunjena negativnom selekcijom i nezdravom i često neetičnom radnom atmosferom. Čast izuzecima, mislim da je u tome najviše odmakao naš IT biznis sektor koji čak ohrabruje eksperimentaciju i učenje putem ponovaka i pogrešaka bez kojih realno, razvoja nema. Čak i sektor nauke je mnogo kritičniji u tome i znatno manje prašta greške. 

Sa druge strane, imaš organizacije civilnog društva koje idu u drugu krajnost i često možeš da čuješ javne i manje javne priče i informacije o tome da neki projekti nisu uspeli ili da su se neki programi ugasili zato što je neko proneverio novac ili prosto napravio ogromnu grešku u PR-u, direktnoj praksi ili saradnji sa partnerima. Po meni, to je prilično neoprostiv luksuz koji nevladin sektor i dalje sebi dozvoljava, rizikujući lošu reputaciju, stvaranje predsrasuda i narušavanje slike o sebi.

Mislim da tu organizacije civilnog društva imaju puno da uče o jednom zdravom praćenju nivoa kvaliteta svog rada, razvoju samokritike i preuzimanu odgovornosti nad svojim projektima, servisima i proizvodima od korporativnog sveta. Tu i dalje postoji jako puno igranja sa tuđim resursima i ne čude me uopšte predrasude koje šire građanstvo ima o nevladinim organizacijama. Za svaki posao za koji se obavežeš, preuzimaš određeni nivo odgovornosti i bojim se da mladi često uče i na primerima loše prakse u nevladinom sektoru nego što bih voleo da je to slučaj. Opet napominjem, čast izuzecima.

Milica: Hvala ti Bane do neba jer si se dotakao jako važnih tema, pre svega što si izneo sve ono što sam ja do sada zaključila kao jedan od osnovih problema i rizika, kako u nevladinom sektoru, tako i u biznisu. Svaki za sebe nosi svoje prednosti i mane i dobro je toga biti svestan. Naglasila bih to što često radimo uslužno u nevladinom sektoru ne znači da je manje važno i vredno, čak naprotiv. Lepota tog posla što je često usmeren ka zajednici, nekada i na nacionalnom i međunarodnom nivou, što nosi svoje odgovornosti i poslovnu etiku. Hvala ti i na ovom divnom intervjuu i saradnji, mislim da smo uspeli da dođemo do zaključka. 

Bane i Milica: U kojem god da sektoru radite, zapamtite da je poslovna etika jedan od stubova poslovnog uspeha, koji će uvek donositi rezultate. Organizaciona kultura se oslanja na etiku i uspeh u realizaciji projekata i usluga leži u ličnoj etici koja projektuje integritet i saradnju. 

Svi sektori su po nečemu jedinstveni i na tim mestima oni mogu naći tačku spajanja koja će doneti inovacije, razvoj i promene, što u organizacijama, što u zajednici.

Ne smemo zaboraviti na samokritiku i eksterno usmerenu kritiku, koja kreira prostor za razvoj i samo uz iskrenu, razvojnu povratnu informaciju možemo menjati zajednice, pa i svet. Treba da koristimo naše potencijale za učenje i samo uz njih i našu visoku poslovnu etiku možemo ponuditi usluge vrhunskog kvaliteta, radili za nevladin, javni ili korporativni sektor.